U poslednjih sto pedeset godina, koliko postoji osnovno obrazovanje u Svrljigu, za potrebe školovanja korišćeno je pet zgrada. Prva je spaljena u srpsko-bugarskom ratu, druga je bila u privatnoj kući Milana Golubovića, treća je sadašnja radionica u dvorištu škole, četvrta je zgrada Narodnog univerziteta i peta je današnji školski objekat.

Sadašnja školska zgrada nalazi se u Radetovoj ulici 25, ima 4.595 m2 i pretrpela je dve etape u izgradnji. Najpre je u periodu 1962. g. do 1967. g. izgrađen deo prema ulici, a onda je 1982. g. sagrađen i deo prema nedovršenoj hali, koji je pušten u rad na Dan oslobođenja Svrljiga. Dograđenim delom, škola je dobila 1.860 m2: (u to vreme) , sedam kabineta (za fiziku, hemiju, biologiju, muzičko i likovno vaspitanje i strane jezike), dve radionice za tehničko obrazovanje, salu za svečanosti. Sanitarni uslovi su, takođe, bili poboljšani uvođenjem zadovoljavajućeg mokrog čvora i centralnog grejanja.

Škola danas poseduje dvadeset i tri učionice, šest kabineta, biblioteku i medijateku, kuhinju sa trpezarijom, kancelariju za direktora, nastavnike, stručne saradnike i administrativne radnike, kao i nedavno postavljenu balon-salu, koja nadoknađuje nedostatak sale za fizičko obrazovanje, i u kojoj postoji niz tehničkih problema zbog kojih je rad u njoj otežan.

Osnovna škola u Svrljigu nije bila prva u ovom okrugu. Ona postoji od početka 20. veka na pomenutim lokacijama, ali registrovana je tek 15. februara 1966.g., u veme kada je direktor škole bio Krasimir Radivojević. Škole su prvo bile građene u okolnim selima. Od trideset i dva školska objekta u svrljiškoj opstini, samo je četrnaest danas u funkciji, a neki su od zatvorenih potpuno riunirani. Nezavisne seoske škole su vremenom propadale i zatvarale se spontano zbog nedostataka učenika. Iz tih razloga, osmogodišnje škole u selima: Guševac ( „Vase Albanca“), Lalinac („Danilo Prica“ ), Izvor ( „Dušan Trivunac Dobri“), i Galibabinac ( „Milan Mirčić Cale“), kao i osnovna škola u Svrljigu integrisane su u jednu pod nazivom „Dobrila Stambolić“.

Danas rade kao osmogodišnje još samo škole u Lalincu i Guševcu i one sa veoma malim brojem đaka i kao ogranci matične škole u Svrljigu. Još je u vreme upisivanja školske 1967/68. g. bila izražena migracija stanovništva i pad nataliteta. Takvi demografski uslovi uzrokovali su smanjenje đaka za oko 20%, pa je od 4200 đaka, koliko je zabeleženo 1960.g., ostalo oko 3000, a 1982. godine 1674 đaka. Takav trend se nastavio i do dana današnjeg. Školsku 2010/11. g. upisalo je ukpno 826 učenika. Od toga je u matičnoj školi u Svrljigu 728, a u izdvojenim odeljenjima 98 đaka.

Ko je bila Dobrila?

Dobrila Stambolić bila je učiteljica i partizanka. Školu za učiteljicu završila je 1933. godine u Užicu, gde je postala i član SKOJ-a. Služila je u Bjeličkom srezu. Prebačena je u Svrljiški okrug 1939. godine i postavljena za učiteljicu tek otvorene škole u selu Gojmanovac, gde je veoma brzo stekla poverenje tamošnjih stanovnika. Uveče je deci čitala knjige i podučavala ih raznim korisnim ručnim radovima.

Odmah se povezala sa komunistama i odigrala veliku ulogu u razotkrivanju Nemaca. Posle okupacije je radila na podizanju ustanka. Da bi je sprečili u tome, Nemci su je uhapsili i doveli u Svrljig. Međutim, uz pomoc dr. Milenka Hadžica (njegovo ime nosi apoteka i ulica u Svljigu) i grupe aktivista, Dobrila je uspela da pobegne u Niš ,pa u Leskovac. Oktobra 1941. godine primljena je u Babički partizanski odred i postala komesar prve čete. Bila je hrabra, služila je kao odličan primer drugima.

Pod lažnim imenom Radmila Marković, Dobrila Stambolić je zarobljena, a posle saslušanja u policiji (29. marta 1942. ) predata je nemačkom logoru sa još šestoro zarobljenih partizana. Dobrilu, kao i ostale partizane ,identifikovao je Branko Stojanović Ladovina. On je otkrio Dobrilu i kazao da ona nije Radmila Marković, već Dobrila Stambolić, komesar jedne partizanske čete. Kada su to saznali fašisti, uporno su pokušavali nešto da saznaju od nje o snabdevanju oružjem i drugim potrebninama. Stavljali su je na najteže muke, sa saslušavanja izlazila je prebijena i sva u modricama. Ostali zarobljenici su se trudili da joj dostave u samicu što više hrane. Gledali su kako su joj Nemci jednog vrelog letnjeg dana naredili da stoji u stavu mirno nekoliko sati i gleda u sunce.

Streljana je 17. oktobra 1942. godine.

Njeno ime naša škola nosi još od završetka Drugog svetskog rata.