„BORKO TRAVAR“ – 60 GODINA U SLUŽBI VAŠEG ZDRAVLJA

U celosti vam prenosimo novogodišnji intervju sa Vlastimirom Cvetkovićem, sinom poznatog Borka travara koji je emitovan na programu radio ,,Bubamare” i na portalu radio stanice. 

„BUBAMARA“ SVRLJIG: Ove godine se navršilo 60 godina od osnivanja travarske radnje „BORKO TRAVAR“ u Svrljigu. O tome, kako je sve počelo, govori nam njen sadašnji vlasnik Vlastimir Cvetković.

VLASTIMIR CVETKOVIĆ: Borislav Cvetković, čuveni Borko travar, je moj deda. On je bio prvi vlasnik travarske radnje „BORKO TRAVAR“. Ujedno, to je bila i prva travarska radnja u staroj Jugoslaviji. Otvoriti travarsku radnju u ono vreme nije bilo nimalo jednostavno. Istini za volju, deda je bio nepismen, ali izuzetno nadaren od ranog detinjstva. Posedovao je neverovatnu intuiciju. Znao je koje biljke mogu da pomognu kod određenih zdravstvenih problema. Međutim, tadašnje vlasti su njegov rad smatrale nadrilekarstvom. Zbog toga je bio prinuđen da radi ilegalno sve do 1958. godine.

Ta godina je bila, zapravo, velika prekretnica u njegovom radu. Naime, glas o njegovom poznavanju i uspešnoj primeni lekovitog bilja stigao je i do Beograda. Iz naše prestonice deda Borku tada stiže pismo od akademika prof. dr Jovana Tucakova. U pismu se navodi da deda Borko dođe na Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ i ponese na ispitivanje svoje lekovite biljke, kojima, navodno, leči ljude. Sećam se dedinog odlaska za Beograd. Bio je kraj marta 1958. godine. Lekovite biljke sa kojima je radio, stavio je u dva velika kofera i jednom rancu i vozom otputovao za Beograd. Ispitivanje na Institutu je trajalo nedelju dana. To vreme je bilo više nego dovoljno da se prof. dr Jovan Tucakov i njegovi saradnici uvere kakvog sagovornika imaju pred sobom kada je reč o poznavanju lekovitog bilja. Zanimljivo je da je deda Borko za neke lekovite biljke znao čak i latinske nazive. Zbog svega navedenog, dobio je odobrenje u kome je pisalo: „Ovlašćuje se drug Borislav Cvetković da u sradnji sa školama i zadrugama sakuplja lekovito bilje sa područja Svrjiških planina i Timoka i šalje ga Institutu na dalja proučavanja. Mole se vlasti da ga u tome ne sprečavaju.“

Već u junu, prof. dr Jovan Tucakov, dr Smodlaka i prof. dr Vulović dolaze kod deda Borka u goste. Svi zajedno krećemo u Svrljiške planine u potrazi za retkim lekovitim biljkama. Na jednom proplanaku deda pronalazi jednu od njih. Prof. Tucakov ostaje u neverici, jer je ubeđen da ta biljka ne može da uspeva na toj nadmorskoj visini. Čak uzima svoju knjigu o lekovitim biljkama. Nakon kraće provere, odaje dedi priznanje. Otrčao sam da odnesem ubranu biljku profesoru. Potapšao me po ramenu i rekao, da ću, ako budem slušao dedu i marljivo učio, i njega da nadmašim. Za mene je to bila velika čast.

Na jesen iste godine, razboleo se tadašnji visoki funkcioner, sekretar sreskog komiteta Niša, izvesni Radovan Pantović. Imao je kamen u bubregu koji je krenuo, pa se zaglavio u uretri. Bolovi su bili nepodnošljivi. Jedan ugledni građanin iz Niša koji je imao sličan problem preporučio je baš deda Borka. Deda Borka su pronašli na terenu u obližnjem selu gde je sa đacima brao lekovito bilje. Deda je nerado prihvatio poziv, znajući da nema dozvolu za rad. Međutim, na insistiranje, poneo je nekoliko biljaka od kojih je napravio mešavinu za izbacivanje kamena iz bubrega. Radovan je popio dve šolje čaja i bolovi su prestali, a posle 7 dana, kamen je izbačen u vidu peska. Kao nagradu, ovaj funkcioner je mom dedi omogućio izdavanje dozvole za rad. Tako deda Borko otvara radnju u Nišu i pomaže ljudima. Radnja se nalazila u ulici Ratka Pavlovića br. 12 gde je deda radio od marta 1959. do avgusta 1962. godine. Tada po preporuci tadašnjih vlasti iz Svrljiga, otvara radnju u Svrljigu,tačnije u selu Đurinac. Svrljig je od tada poznat po svrljiškom jagnjetu, siru i deda Borku travaru.

„BUBAMARA“ SVRLJIG: Vaš deda je preminuo 1986. godine. Šta se dalje dešavalo sa radnjom?

VLASTIMIR CVETKOVIĆ: U to vreme, radio sam kao inspektor rada u Svrljigu, pa je vodjenje radnje uz odobrenje tadašnjih vlasti, nastavio moj otac uz moju pomoć. Kada sam avgusta 1992. godine ostao bez posla, registrovao sam preduzeće za proizvodnju i promet lekovitog bilja „Borko komerc“. Od 4. decembra 2006. godine, „Borko komerc“ je preregistrovan u „Preduzeće za proizvodnju i promet lekovitog bilja Cvetković Vlastimir i Suzana OD Svrljig“.

„BUBAMARA“ SVRLJIG: Vi ste već 30 godina vlasnik pomenute firme. Ove godine ste za svoj rad dobili pohvalnicu opštine Svrljig na obeležavanju Dana opštine. Da li imate još nekih priznanja?

VLASTIMIR CVETKOVIĆ: Ponosan sam na tu pohvalnicu. Ona mi je priznanje za dosadašnji, ali i podstrek za daji rad. Pored nje, dobitnik sam i mnogih drugih priznanja sa sajmova i manifestacija na kojima sam učestvovao, poput onih u Beogradu, Novom Sadu, Vrnjačkoj Banji, Niškoj Banji i drugim mestima Srbije. Ipak, najdraže mi je učešće na II međunarodnoj konferenciji „Ruska tradicionalna narodna medicina“ u Moskvi, 1995. godine, gde su me predstavili kao jedinog fitoterapeuta iz tadašnje SR Jugoslavije.

„BUBAMARA“ SVRLJIG: Prema nekim saznanjima, deda Borko je bio poznavalac preko 2 000 biljnih vrsta. Koliko Vi biljaka poznajete, gde i kad ih berete i ko Vam u tome pomaže?

VLASTIMIR CVETKOVIĆ: Da, on je bio vrsni poznavalac lekovitog bilja, dok ja poznajem nešto više od 500 biljnih vrsta, a svoje mešavine pravim po recepturi moga dede, za koje koristim preko 200 biljaka. Destinacije na kojima berem, pored Svrljiških planina, su Ozren, Vlasina, Rtanj, Goč i dr. U sakupljanju lekovitog bilja mi pomaže moja porodica, ali imam i svoje berače koje angažujem u sezoni berbe, od marta do septembra meseca. Nakon toga pravim biljne mešavine. Biljke treba brati po lepom i sunčanom vremenu. Želja nas berača je da vreme bude malo vetrovito, jer nije lako biti na temperaturi od 35-40°C. Što se tiče doba dana, najbolje je biljke brati od 10-18 časova, zavisno od toga šta se od biljke bere. Takođe, jako je bitno koji se delovi biljaka beru. Stablo, cvet i list treba brati od 10-16h, a ako se vadi koren onda to činiti od 16-18h.

„BUBAMARA“ SVRLJIG: Iz Vašeg kataloga biljnih mešavina se vidi da imate čajeve koji pomažu kod mnogih bolesti. Recite nam, za koje vrste bolesti su Vaši čajevi najefikasniji?

VLASTIMIR CVETKOVIĆ: Moj deda je imao jednu izreku „U prirodu ima lek za svaku boljku, al’ ga treba najdeš.“ Na osnovu mog dugogodišnjeg rada, izdvojio bih neke biljne mešavine tj. pomoćna lekovita sredstva, a to su one za bolesti: nervnog sistema, oboljenja grla i krajnika, bronhijalnih i plućnih bolesti, organa za varenje, oboljenja bubrega, žuči i pankreasa, ženskog i muškog steriliteta, kao i preparat protiv pušenja koji sam na sebi i testirao još 1988. godine. Od tada ne pušim, a bio sam strastveni pušač.

„BUBAMARA“ SVRLJIG: Za kraj razgovora, pitao bih Vas, šta bi ste preporučili drugim ljudima koji beru lekovito bilje, kao i mladim ljudima o boravku u prirodi?

VLASTIMIR CVETKOVIĆ: Za svaki posao u životu pored stručnog obrazovanja, potrebna je i ljubav. Sticajem okolnosti, nisam završio farmaciju ili medicinu. Ja sam diplomirani inženjer zaštite na radu, a to zvanje nisam iskoristio u celosti. Prevladala je ljubav prema lekovitom bilju, kao i ogromna želja da nastavim humani posao mog dede. Često mi je govorio: „Kada berem lekovito bilje, kao da razgovaram sa biljkama“. Taj isti osećaj imam i ja. Uveren sam da je to baš zbog velike ljubavi prema biljkama. Ja imam dve velike ljubavi. Jedna ljubav je, naravno, moja porodica, a druga je lekovito bilje.

Svim ljudima, koji beru lekovito bilje u cilju sticanja dodatne zarade, uputio bih apel da to pažljivo čine. Treba da vode računa da ne čupaju cele biljke ako od njih koriste samo nadzemni deo (stablo, list i cvet), a sve zbog očuvanja biljnih vrsta. Ja biljkama prilazim onako kako sam naučio od mog dede, sa puno ljubavi. To znači da tako postupam i u branju. Tome pristupam i vrlo savesno i odgovorno. Dokaz tome je da me na mestima na kojima berem sledeće godine sačeka nova biljka. To je dar za mene! Veoma poštujem prirodu i njene zakonitosti.

Mladima bih poručio da više budu aktivni u prirodi, nego na društvenim mrežama.