Po zapisu koji se nalazi na pragu hrama, saznajemo da je hram izrađen 1933. godine. Meštani kazuju da je na ovom mestu postojao manji hram podignut u drugoj polovini XIX veka. Na zvonu hrama zapisana je 1894. godina. Hram je živopisan 1933. godine.
U porti hrama sačuvana su dva kamena većih dimenzija, visine oko dva metra. Prvi kameni krst je od peštera, sa tri polulopte i bez ikakvih ornamenata.
Na njemu je zapisano:
„Sveto Voznesenje Hristovo slavi selo Gulijan pod vladom knjaza srpskog Mihaila Obrenovića III 1868. leta.“ Drugi krst je od sige i predstavlja nadgrobni spomenik na kome se zapis veoma teško čita, zbog oštećenja: “ Sveti rab Pimen (?)“. Spomenik je najverovatnije iz sredine XIX veka.
Sveti apostol Petar – Sin Jonin, brat Andreje prvozvanog, iz plemena Simeonova, iz grada Vitsaide.
Bio je ribar, i najpre se zvao Simeonom, no Gospod je blagozvoleo nazvati ga Kifom, ili Petrom (Jn 1, 42). On je prvi od učenika jasno izrazio veru u Gospoda Isusa rekavši: “Ti su Hristos, Sin Boga živoga” (Mt 16, 16). NJegova ljubav prema Gospodu bila je velika, a njegova vera u Gospoda postepeno se utvrđivala. Kada je Gospod izveden na sud, Petar Ga se tri puta odrekao, no samo jedan pogled u lice Gospoda – i duša Petrova bila je ispunjena stidom i pokajanjem. Posle silaska Svetoga Duha Petar se javlja naustrašivim i silnim propovednikom Jevanđelja. Posle njegove jedne besede u Jerusalimu obratilo se u veru oko tri hiljade duša. Propovedao je Jevanđelje po Palestini i Maloj Aziji, po Iliriku i Italiji.Činio je moćna čudesa: lečio je bolesne, vaksrsavao mrtve; čak i od senke njegove isceljivali su se bolesnici. Imao je veliku borbu sa Simonom Volhom, koji se izdavao za boga, a u stvari bio je sluga satanin. Najzad ga je posramio i pobedio. Po zapovesti opakoga cara Nerona, Simonovog prijatelja, Petar bi osuđen na smrt. Postavivši Lina za episkopa u Rimu i posavetovavši i utešivši stado Hristovo, Petar pođe radosno na smrt. Videći krst pred sobom, on umoli svoje dželate, da ga raspnu naopako, pošto smatraše sebe nedostojnim da umre kao i Gospod njegov. I tako upokoji se veliki sluga velikog Gospodara, i primi venac slave večne (v. 16. januar).
Sveti apostol Pavle – Rodom iz Tarsa, a od plemena Venijaminova. Najpre se zvao Savle, učio se kod Gamalila, bio farisej i gonitelj Hrišćanstva.
Čudesno obraćenu veru hrišćansku samim Gospodom, koji mu se javio na putu za Damask. Kršten od apostola Ananije, prozvat Pavlom i uvršćen u službu velikih apostola. Sa plamenom revnošću propovedao Jevanđelje svuda od granica Arabije do Španije, među Jevrejima i među neznabošcima. Dobio naziv apostola neznabožaca. Koliko su strahovita bila njegova stradanja, toliko je bilo njegovo natčovečansko strpljenje. Kroz sve godine svog propovedanja on je iz dana u dan visio kao o jednom slabom končiću između života i smrti. Pošto je ispunio sve dane i noći trudom istradanjem za Hrista, pošto je organizovao crkvu po mnogobrojnim mestima, i pošto je dostigao tu meru savršenstva, da je mogao reći: “Ne živim ja nego Hristos živi u meni”, tada je bio posečen u Rimu, u vreme cara Nerona, kad i apostol Petar.
Ovaj tekst je nastao u cilju promocije opštine Svrljig i crkvene opštine Svrljig kroz projekat koji je sufinansiran od strane Opštine Svrljig.
