Opština Svrljig izgubiće više od 30% prihoda?

Stanovnicima nerazvijenih opština Ministarstvo finansija priprema sjajnu priliku da se zapitaju da li su uopšte potrebni ovoj državi.

Sigurno su se i ranije zapitali, ali sada će to biti i zvanično ukoliko bude usvojen Nacrt zakona o finansiranju lokalne samouprave u formi koju možete da pogledate na sajtu ministarstva.

Ne morate da budete veliki stručnjak da iz priloženog teksta uočite da će novim propisom najviše oštećene biti najsiromašnije sredine u našoj zemlji.

Da podsetimo, nacrtom je predviđeno da umesto 80% prihoda od poreza na zarade opštinama ubuduće pripadne 50%, a deo gubitka kompenzovaće povećanje transfera iz republičkog budžeta.

Kako to izgleda u konačnom zbiru? Kalkulacija u koju sam imao uvid (a koju će, nadam se, uskoro objaviti institucija koja je tu simulaciju napravila) pokazuje da će opština Trgovište izgubiti, pazite sad, više od 40 odsto prihoda (!), Bosilegrad više od 30, Bujanovac i Crna Trava oko 30%. Slede Babušnica, Bela Palanka, Medveđa, Svrljig, Golubac… Prema uredbi Vlade Srbije, to su sredine koje su označene kao devastirane jer je njihov stepen razvijenosti ispod 50% republičkog proseka.

Da budemo potpuno objektivni, biće i četrdesetak opština u plusu (skromnom, ali plusu), međutim to ne menja bitno činjenicu da će najmanje oštećene biti ekonomski snažnije samouprave (Beograd će izgubiti manje od jedan odsto prihoda!), a najviše siromašni.

Sjajnu poruku im šalje Vlada. Da budem još sarkastičan. Transfer za ujednačavanje, koji je zamišljen kao transfer onima koji su nerazvijeni, u slučaju opštine Crna Trava iznosio bi prema istoj toj kalkulaciji, obratite još jednom pažnju, celih 5.000 evra! Opština Crna Trava dobila bi 5.000 evra kao podršku da uhvati priključak u razvoju! To nije ni pet evra po glavi stanovnika u toj samoupravi. Da nije tužno… Da sam predsednik te male opštine podigao bih novac, seo u automobil, dovezao se u Nemanjinu 11, od srca se zahvalio i podelio im da se počaste.

Sistem transfera u Nacrtu zakona o finansiranju lokalne samouprave osmišljen je tako da će dugoročno posmatrano dovesti samo do daljeg povećanja razlike u razvijenosti između ekonomski jačih i ekonomski slabijih opština. To se posebno vidi kod transfera gde se novac dobija prema broju stanovnika, broju dece, broju odeljenja itd. U zemlji sa ovako snažnim migracijama ka većim centrima?

Transfer po osnovu popisa imovine trebalo bi da motiviše opštine da popišu imovinu na svojoj teritoriji i bolje naplaćuju porez. Međutim, nepopisana imovina nije neiscrpna, neki su je već evidentirali i šta posle toga osim povećanja poreza?

Isto važi i za transfer koji bi trebalo da podstakne izgradnju infrastrukture. Jedan od argumenata pobornika izmene zakona je to što su opštine više trošile na plate nego na kapitalna ulaganja. Najmanja opština u Srbiji po broju stanovnika, pomenuta Crna Trava, u budžetu za 2016. na raspolaganju ima ukupno 177,8 miliona dinara. U evrima to je 1,48 miliona evra. Tih 1,48 miliona opština mora da rasporedi na sve, na plate, infrastrukturu, kulturu, ustanove, sve. Šta da uloži u infrastrukturu? I da polovinu budžeta daju za te namene, to je tek 700.000 evra. Opština nema ni za par kilometara puta. U jednoj analizi iz 2012. preporučeno je na čemu da uštedi, a kada bi sve to sprovela uspela bi da dobije dodatnih 10 miliona dinara (83.000 evra).

Nažalost, samouprave zavrću slavinu tamo gde misle da je najbezbolnije, kao što su npr. mediji, dodatni edukativni sadržaji ili kultura pa se posle tobože sablažnjavamo nad slučajevima poput Požege i okretanja kulturnih centara „narodskim programima“, pitamo se ko za ovakve ili onakve glasa, kako im prolazi to što im prolazi i slično.
Na sve to, udeo ova dva transfera je veoma mali u ukupnim transferima tako da se taj deo može oceniti kao veoma slaba tačka nacrta. Sve to jeste lepo zamišljeno, ali teško primenjivo u Srbiji u kojoj postoje toliko drastične razlike u razvijenosti. Evropska unija za konvergenciju ima Strukturne i Kohezioni fond. Mi nemamo ništa. Niti ćemo tim fondovima skorije moći da pristupimo.

Šta je druga, možda još slabija tačka nacrta zakona? U članu 32. stoji da će država za transfere, kojima želi da nadoknadi opštinama deo novca, godišnje izdvajati 1,48% bruto domaćeg proizvoda. Odlično, bravo. Samo, šta je problem? Gde je garancija u zakonu da će to zaista tako biti?

Uzdati se u nameru države – već poznatu po kršenju Ustava s obzirom na to da Vojvodini ne daje njenih sedam odsto i kršenju zakona po kojem dug ne sme da premaši 45% BDP-a (a već je dogurao do 72%) – da opštinama izdvaja 1,48% BDP-a je čist mazohizam.

Pristati na argument da lokalne samouprave nesvrsishodno i nerazumno troše i da bi im novac trebalo uzeti i dati državi koja se ne seća kada je usvojila završni račun budžeta niti je izgradila do kraja instituciju koja će pratiti svrsishodnost javnih nabavki je čista ludost i licemerje.

Ako je problem u tih osam milijardi dinara, koliko bi trebalo da bude neto efekat Nacrta zakona o finansiranju lokalne samouprave u korist države, zašto to jednostavno nije oduzeto od transfera? Zašto se gura zakon o kojem sam još kao mali čitao u stručnoj literaturi zvanoj Alan Ford, u epizodama o Superhiku?
Suština je svakako u politici, u političkoj pasivizaciji lokalnih samouprava. Znamo svi da sa Slavije pogled ne dopire do Trgovišta ili Crne Trave. Međutim, moramo da imamo daleko širu perspektivu od jednog propisa i njegovih finansijskih efekata. Ako se složimo da su u svakoj državi ljudi najvažniji resurs (iako je ružno ljude nazivati resursom) onda se lokalnim samoupravama kontinuirano nanosi velika šteta. Oni nemaju neiscrpni izvor kvalitetnih ljudi kao što imaju Beograd, Novi Sad i drugi veći gradovi. Njima kada ode fakultetski obrazovan čovek (ako se ikada i vratio tamo posle završenih studija) to je veliki gubitak, ponekad teško nadoknadiv. Neko te investitore mora da dovede, neko te infrastrukturne projekte mora da osmisli. Ostavljamo ih da budu plen mešetara ili da ništa ne rade.
Oslanjanje na transfere ulenjuje i to je činjenica, ali upravo to odgovara centralnoj vlasti. Novi-stari sistem koji se zagovara ne nudi ono što nam je dugoročno potrebno, a to je da lokalna samouprava bude izvor novih lidera. U našem je najboljem interesu da neko ko je napredovao stepenik po stepenik, ko je pokazao rezultate na lokalu jednog dana bude i potencijalni lider na nacionalnom nivou. Zar zaista moramo da u 21. veku govorimo o tome da nam je potreban sistem u kojem se napreduje u skladu sa znanjem i sposobnostima? Ili nam je bolje da nam stranke nameću razne kreature s kupljenim diplomama, bez dana radnog staža, izvučene ko zna otkud jer su verni poslušnici?
Energija na lokalu postoji i spremnost da se preuzme odgovornost. Možda je najbolji dokaz za to ekipa mladih ljudi iz Kraljeva okupljena u Lokalni front, koja je izašla na izbore i ušla u lokalnu vlast sa željom da menja svoju sredinu. U neku ruku to je i Beli iz Mladenovca i još mnogo manje poznatih ljudi.

Ne želim da zvučim previše surovo i pesimistično, ali nismo li izgubili Kosovo u stalnom zanemarivanju. Želimo li isto to i u nekim drugim krajevima? Nigde se zajednica nije raspala gde je svima dobro (pitajte Škote). Gde je nestala empatija u našem društvu? Gde je konsenzus? Ne pišu se zakoni tako što se taj posao za honorar poveri jednom profesoru fakulteta ili se to uradi isključivo unutar jednog ministarstva. Tako nigde nećemo napredovati.

(Info: Danas, piše: Ivan Radak)