“Teroristi su u mene ispalili sedam hitaca, a onda me uhvatili za kosu i pucali u leđa”

Matejića su pripadnici terorističke OVK bukvalno izrešetali u selu Likošane u opštini Glogovac 28. februara ispalivši mu na kraju jedan hitac u leđa u visini srca kako bi ga “overili”, ali je uspeo da preživi i bude spasen u akciji Specijalne antiterorističke jedinice… U invalidsku penziju otišao je tek krajem prošle godine, 18 godina posle ranjavanja, jer mu se zdravstveno stanje pogoršalo.

– Tog 28. februara 1998. godine, prvog dana organizovane oružane pobune na Kosmetu, četvorica policajaca napadnuta su u selu Likošane u opštini Glogovac, pa sam ja sa još trojicom kolega krenuo da im pomognemo. Međutim, na ulazu u selo upali smo u zasedu u obliku potkovice. Teroristi su zapucali na nas sa svih strana tako da su dvojica kolega ubijena na licu mesta dok smo ja i još jedan policajac ranjeni, seća se teških trenutaka Matejić koji je u MUP-u proveo ukupno 22 godine.

On je bio izrešetan po celom telu, ali će najgore tek uslediti…

– Tri hica pogodila su me u stomak, bio sam ranjen u stopalo leve noge, desnu potkolenicu, ruku… Lice mi je bilo krvavo od slomljenog stakla. Prvo su došli do dvojice kolega koji su odmah stradali i pucali u njih da bi bili sigurni da su mrtvi. Onda prišli do mene. Pravio sam se da sam mrtav. Jedan me je uhvatio za kosu i ispalio mi metak u leđa, pored kičme u visini srca kako bi me “overili”. Metak mi je uništio mišić ali je izašao kroz rame, ne oštetivši srce. Mislili su da su me ubili. Čuo sam kako na albanskom pričaju “gotovi su”. Ko zna šta bi bilo dalje da se nije pojavio helikopter sa Specijalnom antiterorističkom jedinicom, koji je spasio i mene i mog ranjenog kolegu – priča Matejić.

Prebačen je u bolnicu u Prištini u kritičnom stanju gde mu je operisan stomak.

– Jedno plućno krilo mi je bilo probušeno, bio sam u vrlo teškom stanju. Kada se posle 16 dana situacija malo poboljšala, transportovali su me za Beograd gde sam proveo u bolnici još tri meseca – seća se on.

Po izlasku iz bolnice, na lični zahtev vraćen je u policijski stroj. Prebačen je u policijsku stanicu u Svrljigu gde je bio do 2011. godine kada je prešao u Žandarmeriju.

– Nažalost zgravstveno stanje mi se pogoršalo. Počela je da mi otiče i noga i ruka prilikom napora tako da sam morao da se penzionišem kao 100 odsto invalid krajem prošle godine. Kolege iz Nezavisnog policijskog sindikata Srbije priredili su mi oproštaj za odlazak u penziju, na čemu sam im veoma zahvalan. Ljudi iz NPSS su uvek bili kraj mene kad god mi je bila potrebna pomoć i podrška pa im se ovim putem zahvaljujem na svemu – kaže Matejić.

I dalje nema svoj krov nad glavom

Iako je jedan od najtežih ranjenika u MUP-u, Matejić do danas nije dobio obećani stan.

– Bilo je obećanja posle mog ranjavanja da ću dobiti stan i da će supruga dobiti posao, ali na kraju ništa nije ispalo od toga. I dalje sa ženom i dvoje dece živim kod majke u kući u Svrljigu. Otac mi je umro jer se razboleo, nakon što je posle mog ranjavanja greškom javljeno da sam poginuo. Od tog stresa se nikad nije oporavio i preminuo je u postelji posle osam godina – priča Matejić.

(Blic, B.Janačković)